Vatromet.
20.12.2010.
Jedan od najsrecnijih dana mog zivota tj. mog detinjstva,moje mladosti.
-U autobusu sam,sedim sa tri drugarice,bas je pun,ali ja sam sama sa svojim mislima.Da li cu moci da mu pridjem,da li cu ga videti dovoljno dobro,to su pitanja koja mi se vrte po glavi.Rec je o Marcelovom nastupu povodom otvaranja klizalista na trgu Nikole Pasica.Tu smo Nina i ja,Aleksandra i Kristina.Nina jedina nije obozavalac Marka,ali tu je zbog mene.Pricam sa njima,smejem se,ali kao da sam prisutna samo telom,a ne i duhom.Moje misli lutaju.
-Tu smo,ali guzve nema.O cemu se radi,da nisam pogresno procitala obavestenje?Ma nema sanse.Zauzimamo mesta blizu bine i cekamo.Ubrzo neka zena najavljuje Marcela I filtere.Tako sam uzbudjena,Kristina je cak i suzu pustila,a u meni se smenjuju radost I tuga,toplota i hladnoca.Osecam kako mi se puls ubrzava.Srce je zaigralo.
-Izlazak na scenu : Ministar,Nensi I ON,on,on.To je on!Ali kao da nije stvarnost,tu je par koraka ispred mene,ali ja i dalje ne verujem. Daj neka me neko ustine,ali ipak ako to i uradi mozda se ovaj predivni san I zavrsi.Bolje ne.Pesma jedna za drugom,sve vise ih volim,mislim u sebi.Ma sta mislim,nije bilo vremena da mislim.Tamo smo bili samo muzika I ja,na kratko.Onda su krenuli blicevi na sve strane,naravno od pocetka su bili tu,samo sto ih nisam primecivala.
Nastavice se...:)